|
17.poglavlje
nedjelja, 09.08.2009.
Posvećeno Nikolini koja sutra putuje. Nedostajat će mi daviti te preko msna neko vrijeme. =( Sretan put! Pusa
Glava mi je užasno pulsirala kad sam se probudila. Dignula sam se s kreveta i zavrtilo mi se u glavi, pa sam morala ponovno sjesti. Bilo mi je užasno loše. Znala sam koliko sam pretjerala i da će mi biti tako slijedeći dan. Dignula sam se ponovno i požurila korak prema kupatilu. Otvorila sam ladicu na ogledalo i uzela kutiju s tabletama za glavu. Stavila sam jednu na ruku, pa u usta i popila ju. Bit' će mi bolje uskoro. Skinula sam odjeću sa sebe. Trebala sam se istuširati kako bih se prije otrijeznila.
Spustila sam se niz stepenice kad sam potrošila cijelu toplu vodu. Glava mi je polako prolazila, pa sam se malo bolje osjećala. Otvorila sam vrata kuhinje, spuštenog pogleda, a onda sam ga podignula i ugledala Paxtona kod prozora. Gledao je u mene, držajući u ruci šalicu kave. Spustila sam pogled i krenula prema aparatu kako bi napravila još kave, ali više je nije bilo. Kraj mene se pojavila ruka i šalica. Okrenula sam se i Paxton ju je držao u ruci.
„Sačuvao sam ti malo kave.“ –rekao je.
„Hvala.“ –uzela sam šalicu i krenula prema izlasku iz kuhinje.
Nisam mogla biti s njim u istoj prostoriji, ne nakon što sam sve ono napravila večer prije. Zatvorila sam vrata za sobom i ušla u dnevni boravak. Razmišljala sam što trebam učiniti, zašto sam se uopće onako ponašala. Znala sam da sam pretjerala i morala sam mu se ispričati. Morala sam prijeći preko svog ponosa. Uzdahnula sam, dignula se s mekanog trosjeda i krenula prema kuhinji. Otvorila sam naglo vrata, ali njega više nije bilo ondje. Odmahnula sam glavom i tužno spustila pogled. Znala sam da sam prepustila savršenu priliku da popričam u miru s njim pošto je većinom netko s nama i nemamo vremena za išta, što mi je prije godilo. Spustila sam šalicu na stol, izašla iz kuhinje i popela se stepenicama na kat. Obećala sam Amber da ću se danas prošetati s njom pošto sam imala slobodan dan, pa sam se išla obući, a onda sam obukla i nju.
Silazeći niz stepenice, čula sam zvukove iz dnevnog boravka. Provirila sam u njemu i vidjela Paxtona kako gleda televiziju. Mogla sam popričati s njim, ali spustila sam pogled, okrenula se i izašla iz kuće. Nisam imala hrabrosti kao nekada.
Šetala sam s Amber punim ulicama. Pričala sam s njom i smiješkala joj se, ali ona mi ništa nije govorila. Uopće se nije promjenila. Pitala sam se kad će napokon početi pričati. Bila sam srhvana, prestrašena... Htjela sam da bude sve kao prije, ali otkad je Camilla poginula sve je išlo niz brdo. Svi su se toliko trudili oko Amber, pa čak i Paxton s kojim nisam ni pričala o tome kad mi je rekao ružne stvari pred njom. Nisam htjela jer sam bila previše ljuta na njega, a sad počinjem razmišljati o tome kako bih mogla i trebala popričati s njim, poslušati ga iako... mislim da je sada prekasno. Sjetila sam se kako sam prekasno o tome počela razmišljati, kako je najverojatnije njemu sada svejedno i da više ne razmišlja o pričanju sa mnom.
Stala sam na kiosku kako bi kupila vodu za Amber i sebe. Zamolila sam ju neka me pričeka i neka se ne udaljuje od mene dok čekam red pošto je bilo previše ljudi. Gledala sam zamišljeno ispred sebe. Što trebam učiniti? Kako da sredim stvari s Paxtonom pošto sam htjela da sve bude u redu? Pogledala sam kraj sebe. Amber više nije bilo.
„Amber?!“ –pogledala sam oko sebe.
Ugledala sam kako trči preko ceste prema predivnom bjelom psu.
„Amber!“ –viknula sam i potrčala od kioska.
Vidjela sam auto kako ide prema njoj. Trčala sam, ali neki ljudi su me zaustavili. Nisam mogla vjerovati. Izgubit ću i nju ako ju ne zaustavim, ako ne zaustavim automobil koji je jurio ulicama. Neki ljudi su me zadržavali. Derala sam se njeno ime plakajući, a onda sam zatvorila oči. Nisam mogla gledati onu scenu. Znala sam da je gotovo, da je više neće biti. Odjednom... nisam čula udarac. Srce mi je užasno brzo kucalo. Otvorila sam polako oči. Vidjela sam Paxtona, preko ceste, kako drži Amber u zagrljaj. Niz lice su mi klizile suze. Gledao je u mene, a ja sam odahnula. Nisam mogla vjerovati da je bio ondje, da je ona bila živa. Istrgnula sam se iz stiska ljudi koji su me držali i potrčala sam preko ceste, te uzela Amber u ruke i poljubila je u čelo snažno ju grleći.
„Hvala! Hvala!“ –zagrlila sam ga snažno.
Bila sam mu zahvala previše da bi se loše ponašala prema njemu. Nisam mogla vjerovati da ju je baš on spasio, da ju je spasila osoba koju sam najviše prezirala u ono vrijeme, ali nisam ga ispuštala iz zagrljaja. Podignuo je svoje ruke i zagrlio nas obje.
„Sve je u redu, Gia.“ –podignuo mi je pogled i obrisao suze. „Dobro je!“
„Hvala ti... Dugujem ti svoj život, Paxton!“ –uzdahnula sam.
„Duguješ mi samo... šetnju.“ –nasmiješio mi se.
Bilo mi je čudno šetati kraj njega nakon što se svašta dogodilo među nama. Desila se romansa, svađa, ljutnja, ne javljanje po mjesec dana, a onda je njegov dolazak sve promjenio. Bila sam ljuta na njega što se vratio ponovno u moj život, ali nekako i sretna. Godila mi je njegova blizina. Znala sam da to ne bi trebalo biti tako, da mi ne bi trebalo biti stalo, ali izgleda da je on prva muška osoba koja je uspjela osvojiti moje srce.
„I šta kažu doktori?“ –upitam me gledajući u Amber koja je trčkarala ispred nas.
„Ne znaju hoće li se ikada oporaviti.“ –odgovorila sam i uzdahnula.
„Nikada?“
„Ne znaju... Nadam se da će se jednom oporaviti, da će ponovno početi pričati. Još je u šoku! Ne vidim nikave promjene otkad je kod mene!“
„Žao mi je što sam bio onakav prema tebi.“ –rekao mi je.
„Nisi znao.“ –uzvratila sam i pogledala u njega.
Nisam znala što se ponovno dešava prema meni. Zašto sam bila tako dobra kad me povrijedio? Zašto sam mu dopuštala da mi se ponovno približi? Znala sam da bih mogla napraviti veliku pogrešku, da bi ponovno mogla ostati povrijeđena, ali kao da mi nešto nije dopuštalo da se maknem od njega, da mu ne dopustim da mi se svidi....
„Gia, znam dobro koliko sam pogriješio.“ –nastavio je ozbiljnog izraza lica. „Bio sam glup i ljut. Nisam se smio onako ponašati!“
„U redu je.“ –potapšala sam ga po ramenu.
„Da su mi bar prije rekli da ti je to nečakinja, onda se nebi ponašao tako kretenski.“ –uzvratio je i pogledao u Amber.
„Što je bilo, bilo je. Prošlost se nikada ne može promjeniti.“ –nastavila sam pratiti Amber kako ju ne bih izgubila iz vidika.
„Uhvatio sam ja onog gada.“
„Koga?“
„Pa... muža od tvoje sestre!“
„Molim?“ –naglo sam se okrenula prema njemu.
Bila sam šokirana njegovom izjavom. Camillin muž je pobjegao nakon pokolja, nestao iz zemlje, barem je tako izgledalo, a nakon tjedan dana potjere za njim, netko ga je pronašao. Rekla sam sama sebi da ću biti zahvalna cijeli život osobi koja ga pronađe, a ta osoba je stajala ispred mene.
„Radio sam na tom slučaju sa šefom i...“ –zagrlila sam ga snažno.
Nisam više mogla izdržati. Morala sam ga prekinuti u pričanju. Zagrlila sam ga snažnije nego što sam mislila. Zagrlio je i on mene. Osjećala sam se dobro, odlično u njegovom zagrljaju iako sam znala da mogu pogriješiti, da se ponovno mogu razočarati u njemu. U onom trenutku mi to nije bilo bitno. Znala sam da ga treba zagrliti, da mu trebam nekako zahvaliti za sve što je učinio za mene, iako nisam ni bila svijesna koliko je zapravo učinio.
„Hvala ti...“ –uzvratila sam. „Hvala ti na svemu, Pax...“
Nisam htjela podignuti pogled pošto mi je malo bilo neugodno nakon svega što sam jučer radila kako bi mu uzvratila udarac. Bilo me sram. Ponašala sam se loše, kao neka klinka koja se prvi put zaljubila, bila povrijeđena i htjela uzvratiti udarac, iako je bila preslaba za to. Bila sam slaba jer... bilo mi je stalo previše za njega. Osjećala sam otkucaje njegovog srca. Bio je smiren dok je moje srce ubrzano kucalo.
| 10:17 |
Komentari (12) |
On/Off |
Print |
# |
|
